О селу и четничкој гибаници са песникињом Љиљаном Браловић

Прва у низу причи о људима који доприносе развоју села биће баш о Љиљани Браловић. Песникињи која промовише село кроз један од најлепших могућих начина а то је писана реч. Љиљана је доказ да на селу има и те како образованих, мудрих, талентованих људи. 

Упознајте ову дивну жену и прочитајте шта она има да каже о себи и свом селу,

Љиљана Браловић, рођена 19. 11. 1966. године у Чачку. Живи у подцувоборском селу Прањани, међу шљивицима и облацима, спотиче се о месечину, болује ране својих сељака и тугује за изумирањем села. Поезију пише од гимназијских дана.

Објавила je до сада десет књига, од тога седам збирки поезије, једну књигу дечјих драма и књигу приповедака. Осим тога пише сатиру  и драме. Две монодраме ,, Кад умрех ономад,, и ,,Улица црвениг вењера,, постављене су на сцену и више пута игране у неколико градова у Србији. Заступљена у више зборника, антологија и књижевних часописа ( штампаних и електронских). Песме су јој превођене на пољски, шведски и француски језик. Члан КД ,,Запис,, из Г. Милановца и УКС.

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ:

Птице су створене да лете – песме,’’Доситеј’’ Г Милановац ( 2000. године)

Далеки корени – песме, КД   ‘’Запис’’ (2002. године)

Балада заборављеноме – песме , КД ‘’ Запис’’ ( 2003. године)

Човек и зид – песме, КД  ‘’Запис’’ (200 2005. године)

Очи које ме траже – песме, ‘’Српска књига’’ Рума ( 2007. године)

Није Луда луда – дечје драме, ‘’Жиравац’’ Пожега ( 2009. године)

Приче испод ожиљака – приповетке ‘’Легенда’’Чачак (2011 године)

Завет и обећање – песме, ‘’Лио’’ Г. Милановац (2014године)

Лајем не престајем – сатира, ‘’Књижевна задруга Српског националног вјећа’’ Подгорица (2016)

Звона Светог Симеона – песме, Глас Србије,, (2018. године)

Добитник награде ,,Вуко Безаревић,, за сатиру –2012 године у Пљевљима.

Др Есад Сдиковић , за сатиру – 2014 године у Приједору

Златник са ликом Светог саве – 2017 манастир Раковица и центар за културу Раковица

Златна значка Књижевно-просветне заједнице Србије – 2018. године

Ако упитате Љиљану да ли има најдражу песму? Рећи ће вам да песници имају обичај за своје песме да кажу да су им као деца. Она са децом не пореди ништа па ни песме. Неких би могла да се одрекне али има и својих омиљених. Најдража песма јој је ,, Брат ми у походе,, . Ова песма прича о њеном рођеном брату и његовом доласку на крсну славу. По њеном мишљењу то је и књижевно најуспелија песма.

Брат ми у походе

Кад село обуче недељу

и Цвети изненаде капију,

мој брат на леђа пригрне пролеће,

за шајкачу задене свитање,

па оседла прашњаве друмове,

да ми на крсно име донесе весеље.

Прва га угледам како изгрева иза брега:

главу наслонио на облаке,

раменима обрао видике,

па га пуна кућа авлија и село.

Смањило се за леђима пола Србије,

задрхти пут и покривач авлије

кад кораком поцепа ћутање :

- Срећна слава домаћине

Сејо ево за децу и тебе 

комад детињства и успаванке мајчине!

Здравица и благослов за тебе, зете !

Па у врх совре отпочне беседу

од које намах процветају воћњаци,

разлистају барјаци по зидовима

поздрављају новог Христа 

што седи сред мог Јерусалима,

а воштаница замирише медовином,

док се окреће колач поливен вином.

А када на одласку за брег зађе,

одвуче за собом детињства лађе,

остави оне дебеле конопце

што их зову пупчане врпце,

да од њих испред чекање 

до неке друге Цветне недеље.

( Љиљана Браловић)

На питање како је живети стварати на селу Љиљана нам одговара:

,,Ја волим село и живот у њему. Волим да будем ,,свој на свом“ а то је, бар у Србији, могуће само ако живите на селу. Бити сељак значи бити самосталан у одлучивању у организовању и у мишљењу. На сељака се не може лако извршити притисак као на људе који зависе од плате, послодавца, државе. Ја волим ту слободу. 

Такође волим да ме како искорачим из куће неко пита ,,Како си Љиљо. У градовима влада велика отуђеност. Људе деле само зидови а не знају ништа једни о другима.Ја бих у било ком граду била само једна од многих који пишу. У мом селу сам поштована, моји сусељани воле како их представљам у свету и име нашег села чиним познатим. Ако неко жели да ме увреди довољно је да каже да није чуо за Прањане.Промоције својих књига увек почињем из Прањана и на њима буде преко сто људи. Моји Прањанци ме подржавају и онда када ме можда баш и не разумеју и ја сам им на томе бескрајно захвална.,,

Село за њу представља све. И колевку и споменик. Све оно што су нам заветовали наши преци, а заветовали су нам  веру, језик, писмо, традицију и земљу, а све је то на селу сачувано од пропасти. Ми смо земља сељака и ко год каже да није сељак тај није Србин. 

Љиљана није искључива кад је питање да ли би могла да живи у граду, она каже да једино из неке животне нужде  може да се пресели у град. Мада се људи из нужде ипак враћају на село. 

Још 2002 друге године написала је песму ,, Ово није молитва,, о умирању српских села.

,,Ово није молитва,,

Плачи Србијо умиру ти села.

Расплети србијо густе увојке,

жали за жетвом што оде у туђе њиве,

што ти децу хране неке туђе дојке

што ти споменици стоје где су расле шљиве.

Гаврани ти пољем гракћу уместо свирала ,

све су ређе свадбе а чешћа опела

изваљена прошћа у коприву пала

плачеш ли Србијо умиру ти села.

Не певају  косе кроз наручје трава,

нити зору буди клепет меденице.

Не стреме шљивици пут неба плава

утихнуо камен старе воденице.

Глоговим ти трном процветале горе

време утрнуло ватру на прочељу

магличаста павит сакрила изворе,

не чује се молитва у свету недељу.

Ово није обична молитва ово је крик..

Над овом земљом птице певају тугом!

Јуче је у једном селу умро последњи становник,

а сутра ће можда у другом.

Прођите понекад Србијом ,

ви што мислите да сте већи од ње!

Прођите понекад !

Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке

што у хладу не обране шљиве празна се њише,

можда вас заболи трулеж којим

угашено огњиште мирише.

Ви што носите по мери скројено одело 

молим вас учините нешто за умируће село

и мотику што под стрехом труне.

И вас су грејали пуловери 

плетени мајчином руком од најбеље вуне!

И ваша се колевка њихала  у хладу шљиве

храниле вас испуцале руке,

црним хлебом са неплодне њиве!

Ово није обична прича!

Ово је крик упућен вама што нас представљате у свету.

Јуче је умро последњи становник,

на бесповратни пут су га испратили

мршави волови, пас и уплакани воћњаци у цвету.

Ви што уплићете судбине у венце 

као откинуте мирисне ладолеже

и ви сте убрани са неке вреже

из врта шареноликог неког села

у коме су можда одзвонила звона

последњег опела

( Љиљана Браловић )

Углавном је село и живот на њему, неодговоран однос према сељаку и традицији најчешћи мотив у њеним  песмама али и у сатиричним причама. Имају неке заборављене речи као што су част, образ, родољубље, поштовање, стид, морал, кућни праг – које Љиљана покушава кроз књижевност да врати у моду. На жалост чују их само они који их нису ни заборавили.

По Љиљанином мишљењу    једна ствар је пресудна за останак младих на селу а то је да се промени начин како се у селу преставља сељак. ,,Ми Срби мислимо Тв- главом а из тог сокоћала поручују да је срамота бити сељак. Ако хоћеш некога да наружиш кажеш да је ,,сељачина,, Е, када достигнемо тај ниво свести да за простака кажемо да је грађанштина и да схватимо да у тој Европи за којом толико јуримо не можеш добити звање племића ако немаш земљу   у власништву бар пет колена уназад, е тада можемо говорити о останку младих на селу. Знате, када особа која наводно воли село почне реченицу са ,,иако сам ја рођена у граду,, шта да очекујемо од оних који се боје да неко случајно не помене да им је деда био сељак! Када село вратимо у ,,моду,, решили смо проблем одласка младих.,, .

За Љиљану Прањани су центар света. Смештени на обронцима планине Сувобор и из

Прањана можете у Чачак, Пожегу, Мионицу, Ваљево, Горњи Милановац, Дивчибаре, Косјериће... Захваљујући изузезном географском положају такозваној Сувоборској греди Војвода Живојин Мишић је преокренуо ток ратне 1914. године и извојевао победу на Сувобору.

Вероватно вођен истом логиком и Ђенерал Дража је као први герилац у окупираној Европи подигао устанак на Равној Гори ,а у Прањанима је био ратни војни аеродром. У чувеној мисији спасавања савезничких пилота 1944. године, под именом ,,Мисија Халиард“ у преводу Ваздушни мост. У тој акцији је спашено преко 500 савезничких пилота. Акцију је спровела Југословенска војска у Отаџбини на челу са ђенералом Драгољубом Михаиловићем а уз помоћ сељака из Прањана и околних села.

У Прањанима је радио рудник магнезита, Брезак, погон МК ,,Рудник,, и фабрика намештаја ,,Трифуновић,, па је то утицало да је село још увек живо и има солидан број младих. 

Специјалитет Прањанског краја је Четничка гибаница, сир кајмак и веома добра ракија. По Љиљанином рецепту у њену част а мени у сласт правим и са вама делим да би од заборава отргао овај традиционални рецепт.

Састојци:
- 1кг меког брашна
-1 кашичица шећера
- 2 кашичице соли
- 50 мл уља
-5 јаја
- 200гр свињске масти
-500 гр младог сира
- 200 гр кајмака
- 1 пршак за пециво
- 100мл млека

Поступак:
У килограм брашна додајте шећер и со и врло мало уља затим  брашно и умесити у тврдо тесто. Добијено тесто поделити на мање лоптице и премазати уљем, затим оставити да одстоје двадесетак минута .

Сипајте брашно на радну подлогу и затим оклагијом тесто развуците што више можете. Кад развучете оклагијом рукама растањите тесто што више можете.

Када сте растањили коре пеците их на плотни од шпорета на дрва.

Кад сте завршили са корама. прелазите на фил. Сир ситно уситнити и додати кајмак, прашак за пециво, и млеко. све добро самешати.

У плех слагати коре и на сваку кору ређати фил док се не дође до задње коре.

Када попуните плех са корама отопите једну добру кашику масти, умутите са јајетом и две кашике млека и прелијте преко гибанице  коју сте избушили  виљушком.

Гибаницу пећи на 250 степени док добро не порумени по врху. Смањити температуру на 150 степени и пећи још неких 10 минута.

Велико хвала Љиљани Браловић што је поделила своје мишљење о селу и хвала за овај диван рецепт.